БЕОГРАД – Срби не живе само у Србији и само на Косову, а где год да живе широм земљиног шара, Косово је у њима. Носе га у срцу, у души, у језику, у памћењу, у костима. Сањају бој у коме нису били и поље које нису никад видели. Речено језиком нових нараштаја Косово је ДНК српскога народа – наглашава академик Матија Бећковић.
Из Бећковићевих песама сија Видовдан и сви догађаји који су одредили вертикалу нашег националног бића. Због таквог певања и зато што је читавим бићем у култури и у свим животним изазовима остао уз свој народ, посебан је у књижевном и у животном пољу.
Године 1989. године написали сте стихове из циклуса „Косово, најскупља српска ријеч“, који су, на известан начин, постали део српске историје, тумач и отпор српског народа спрам тираније варвара који су га истискивали са рођеног му огњишта, одакле ће 1999. бити и масовно протеран. Шта бисте данас додали или одузели том свом својеврсном косовском Видовдану, том изузетно креативном поетском језику, који носи судбину и поруке читавог једног народа?
Одувек је постојало спољашње и унутрашње Косово, па постоји и сада. Оно спољашње је опет окупирано, а оном унутрашњем као да ропство не смета да се расцветава, обогаћује и увећава. Као што је Јерусалим једини град, а остало су места, тако је и Косово једино поље, а остало су пољане. Косово је духовни појам. Косово је унутрашњи извор и српско јуначко гробље. Косово је Србија, али Косово није само у Србији него и у Србима. И није само у једном Србину него у свима. Нема тог Србина да Косова у њему нема. Срби не живе само у Србији и само на Косову, а где год да живе широм земљиног шара, Косово је у њима. Носе га у срцу, у души, у језику, у памћењу, у костима. Сањају бој у коме нису били и поље које нису никад видели. Косово је суштина која није на површини, него у дубини, у оној крвавој трави. Речено језиком нових нараштаја, Косово је ДНК српскога народа. Сила може отети Косово од Србије, али нема те силе која га може ишчупати из Срба. И док буде Срба, биће и Косова. И биће Срби онолико колико је Косова у њима. Косово је створила вера и поезија, а само вером и поезијом човек је више него што јесте. На Косову су вера и поезија победиле историју. И зато не славимо јунаке Косовског боја, него јунаке косовске мисли и косовског завета. И по тој мисли и по том завету и по тим поетским ликовима Срби су више него што јесу. Не славимо пораз оружја него победу духа. И зато Косово не можемо дати за датум кад га нисмо дали за сво царство земаљско. И не можемо га изгубити за 20 кад га нисмо изгубили за 500 година. Уосталом, што нам га траже, ако није наше. И што га отимају, ако је њихово!
Ваши корени су у Ровцима у Вељем Дубоком. У тим брдима, јединственој ковници језика, калили сте и побрали језичку, мисаону и мудроносну ризницу за своје целокупно песничко дело, што се 1970. године преточило, у изузетно упамћену Вашу књигу „Рече ми један човек“. Сада је 2016. година. Шта вам рече тај један човек данас? Које су његове речи и поруке за будућност у овом нашем, садаш њем времену?
Заборављамо шта нам је рекао један човек. Многи мисле да су друштвене промене превртање кожа једних те истих људи. У једној нацији омркну у другој освану. Као и под ранијим окупацијама Роваца, тренутно не говоре српски, пишу латиницом. Тренутно су у иностранству. Онамо, намо. Али не верујем да ће тамо остати дуго. Што би рекао Вуксан од Роваца: „Ако напред нема пролазити/ Ни назад нам нема повратишта!“
Међу многобројним престижним признањима у целокупном народу српском, Ваша везаност за Косово и Метохију у животу и стварању овенчана је пре више година и великом видовданском наградом „Златни крст кнеза Лазара“ у Грачаници, на Видовданском песничком причешћу. Шта Вам та награда значи и шта бисте том српском народу, којег је задесила велика трагедија, рекли и поручили?
Само њено име више говори шта ми она значи од свега што бих умео рећи. Они који су у нашем времену ставили крст на српски народ – они ће га кад тад и скинути. Они најбоље знају зашто су га ставили па ће знати и зашто ће га скинути. А ми ваља да издржимо до краја, како је говорио Патријарх Павле, како нам не би пропала онолика вековна патња.
Р. КОМАЗЕЦ