ВАНКУВЕР – Навршила се година дана откада нас је напустио драги Илија Ћуба, поносни Србин, јунак, дугогодишњи акривни члан Српске народне одбране у Канади, односно нашег огранка Дража Михаиловић у Ванкуверу. Илија се родио 14. фебруара 1924. у Мирловић Пољу, Дрниш, Далмација, од оца Милана и мајке Јованке. Илија је био друго дијете по старини и најстарији син од укупно седмеро дјеце.
Као млад момак слушао је предавања предака о вјековној борби за очување Српства, са поносом је слушао приче о уједињену српског народа, причу да коначно имају своју земљу и Краља, приче о голготи његових предака од Косова до Краљевине у којој се родио.
С тим увјерењем, галобради момак од 17 година укључује се у борбу за очување отаџбине 1941. године под командом војводе Момчила Ђујића. У рату, млади митраљезац Динарске четничке дивизије стећи ће искуства, увјерења и пријатељства која ће дефинисати његов послијератни живот.
Родну земљу напушта у јесен 1944. године са Динарском дивизијом и 15.000 његових сабораца, повлачи се преко Равних Котара за Италију.
По његовом свједочењу, на Ђурђевдан 1945. године пољубио је свој митаљез и заувјек одложио оружје. Ратно четворогодишње искуство значајно ће утицати на животни пут његове генерације. Полагање оружја за њега и његове саборце из Динарске дивизије значило је много више него завршетак Другог свјетског рата. Нашли су се у туђој земљи, отјерани и непожељни у својој отаџбини, далеко од родбине и пријатеља. Без знања језика, постали су неписмени преко ноћи.
У тим условима, ова генерација је исковала пријатељства, кумства и односе што се неће ускоро поновити у српским заједницама. Илија Ћуба је био симбол непоновљивих квалитета, посљедњи живи члан ове генерације, који је до задњег момента његовог овоземаљског живота дијелио са млађим генерацијама увјерења о Српству и Отаџбини.
Снажно обиљежен бојама отаџбинског рата, у Италији је почео послијератни дио живота Илије Ћубе. У Италије је био дио савезничких снага, на сјеверу и југу земље до 1948. године. За вријеме његовог боравка у Италији, 1947. године, родио се Илијин најмлађи брат. За рођење брата сазнао је много касније, а браћа су се први пут срела у позним годинама 1986. године у Ванкуверу и од тада постају веома блиски, одржавајући редовну везу и посјете.
з Италије одлази у Енглеску, гдје је третиран као савезик за разлику од отаџбине коју је напустио. За вријеме четврогодишњег боравка у Енглеској једне прилике руковао се са Винстоном Черчилом, као савезником из Другог свјетског рата.
1952. године долази у Монтреал, гдје је радио за америчку војску на Лабрадору.
У прољеће 1954. године Илија долази у Ванкувер, гдје се брзо уклапа у српску заједницу и поново се среће са саборцима из Динарске дивизије и Равногорског покрета. Ванкувер, како је Илија причао, подсјећао га је на Енглеску, а планине Британске Колумбије на родну Далмацију. Британска Колумбија је у то вријеме доживљавала економски бум, са изобиљем добро плаћених послова.
Али, требало је оставити времена и за шетње по Гренвилу, за пиво код Скота, коцкање код Марте и вечерње игранке. Временом, та иста ванкуверска познанства претвориће се у кумства и пријатељства, заједно ће засновати нове фамилије, дочекивати њихове невјесте на аеродромима, радовати се приновама и постати нераздвојива фамилија.
Од доласка у Ванкувер, Илија је дочекивао, кумовао, вјенчавао и момковао пуних 12 година, док није срео дјевојку из својих Динарида, поријеклом Херцеговку, Љубицу Томашевић. Са 42 године одлучио је да окачи свој момачки шешир о чивилук.
Илија је био умјерен, рад је схватао као елемент живота, а не темељ богатства. Животне дане је пажљиво дијелио између кампа и боравка у Ванкуверу са породицом. Код куће, свака недјеља је била у знаку одласка негдје и дружења са другим фамилијама. Овим дружењима, пренијелу су њихову пријатељску и нерадзвојиву везу на нове генерације. За Илију богаство је било фамилија, пријатељи, одлазак у цркву, дружење и лијепа ријеч.
Илија је био поносан на своје поријекло, одан пријатељ, поносан отац и још поноснији деда. Посебно поглавиље у његовом животу престављало је вријеме кад је постао деда. Уживао је у времену проведеном са својом унучади, дугим шетњама по комшилику, одвођење у забавишта и школу, радовао се сваком њиховом кораку, успјеху и центиметру њиховог раста.
За протеклих 98 година, Илија је додирнуо срца и зивоте многих. Усправан, достојанствен, човијек велике душе, високог стаса, дугачког корака, дугачког живота, велики родољуб и велики пријатељ. Иза Илије је остало доста успомена, његов живот и његова искуства живјеће кроз све нас и његове потомке. Илија је био поносан на своје поријекло, на крај у коме се родио и за који се борио. Исто тако, он је био понос свога рода и краја у коме је поникао.
Славко ТРКУЉА
