Најновије

НАЈАВА: 78 КОНГРЕС СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ

ХАМИЛТОН, 16. септембра - Сходно члану 10. тачка 1. и члану 18. тачка 7. Правила Српске народне одбране у Канади сазивам 78. КОНГРЕС СНО...

Зоран Цвијетић: Имамо обавезу да од заборава сачувамо сјећање на часне родољубе

ТОРОНТО, 14. септембра - Предсједник Српске народне одбране у Канади Зоран Цвијетић честитао је свим Србима и Српкињама у Отаџбини и у расејању 15....

ЗОРАН ЦВИЈЕТИЋ, ПРЕДСЕДНИК СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ: СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ”КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”

ТОРОНТО - Остало ја записано да је “Србобран” те давне 1951. године покренут из једне гараже, а пакован и дистрибуиран широм света из куће...

ДРАГАН КАЛИНИЋ ЗА ”КАНАДСКИ СРБОБРАН”: Почиње седмица која може бити судбоносна за Српску

БАЊА ЛУКА - Некадашњи предсједник Народне скупштине Републике Српске Драган Калинић изјавио је  да почиње седмица која по много чему може бити судбоносна за...

ДРАГАН КАЛИНИЋ ЗА ”КАНАДСКИ СРБОБРАН”: Почиње седмица која може бити судбоносна за Српску

БАЊА ЛУКА – Некадашњи предсједник Народне скупштине Републике Српске Драган Калинић изјавио је  да почиње седмица која по много чему може бити судбоносна за Српску, када је потребно донијети тешке одлуке и када ће се показати да ли смо у стању да одбранимо наше право на слободу, демократију и равноправност са друга два конститутивна народа у БиХ.


Калинић је оцијенио да ванредна сједница Народне скупштине Републике Српске, коју је затражио српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, због значаја и околности у којима ће се одржати може се упоредити са првом Скупштином српског народа у БиХ прије 30 година.

– Тада су тзв. грађански Срби заједно са национално освјешћеним Србима стали под један кров и јасно рекли “не” надгласавању, домаћем и иностраном диктату и спријечили да будемо политички апатриди у овој земљи. Ово што се данас дешава са опозицијом у Српској, која је склона да борбу против наметнуте одлуке Вланетина Инцка иронично прогласи “Додиковим устанаком против протектората” и тобоже нагодбом договореном са Инцком, Бакиром…, да није трагично било би комично – нагласио је Калинић.

Он је истакао да Додик с правом тражи од најважније демократске институције у Српској, Народне скупштине, да пружи легалан и легитиман одговор не само на Инцков наметнути закон у вези са Сребреницом него и да да одговор на политику деценијског протектората у једној, какве ли ироније, сувереној европској земљи која је и чланица УН.

– Прилику за такав јасан и одлучан одговор пропустили смо прије много година када су високи представници уптребом бонских овлаштења смјењивали демократски изабране највише функционере Српске и наметнули на десетине закона и одлука – рекао је Калинић.

Према његовим ријечима, то се десило и због тога што су странци играли на карту српске неслоге.

– Лидери опозиције су на великом, рекао бих, историјском испиту код нашег народа – да ли су спремни, да ли желе да буду дио будућих деликатних и тешких одлука које ће утицати на судбину нашег народа, али и одредити будућност Српске и БиХ. Додик и владајућа коалиција су се више него јасно одредили. Наравно да смо заједно јачи. Цијена тог опредјељивања на коју страну и за опозицију може значити да ће протектори поново покушати са политичком репресијом, лустрацијама и разноразним сличним мјерама. Могу покушати да све укину, али народ и државу неће моћи. То је показало вријеме од почетка ‘90. до данас. Све у животу има своју цијену, коначно, све може бити на продају, само држава никада и никоме – поручио је Калинић.

Молимо Вас, на почетку интервјуа за ”Канадски Србобран”, новине Српске народне одбране у Канади, Ваш осврт на почетак рата и период стварања Српске?

Многобројни Срби из Сарајева, укључујући и мене, нису до краја вјеровали да ће се политичка превирања у марту и априлу 1992. године изродити у трагичан сукоб, да ће рат потрајати четири године и донијети велике патње свима у БиХ. У прилог мојој тврдњи да су Срби били у невјерици и да никада нису помислили да може доћи до рата говори и чињеница да се и политичко организовање Срба кроз СДС десило посљедње. Ја сам са малољетним сином, у скијашкој опреми и са једном торбом почетком априла отишао на Јахорину, у породичну викендицу. Био сам убијеђен да ће еуфорија око признања независности БиХ од САД и ЕУ кратко трајати и да ћу се вратити у град у којем сам рођен и гдје сам провео више од 40 година живота. Убрзо ће се показати да је то моје размишљање као и већине Срба било нереално, поготово када је Алија Изетбеговић оним Сарајлијама који су радили у Сарајеву и изашли из града оставио 48 сати да одлуче на којој страни ће остати. Tада сам пресјекао из бројних разлога и одлучио да конформизам градског живота замијеним за наредне неизвјесне ратне године пуне искушења и опасности. Остао сам на Палама и убрзо се прикључио групи сарајевских колега хирурга у тек успостављеној импровизованој ратној болници на Корану. Једно вријеме сам радио као хирург, а онда сам помало и невољно именован за министра здравља у првој Влади Републике Српске и ту сам сложену дужност обављао током цијелог рата. Много година прије рата, осим посла на Одјељењу хирургије у сарајевској болници “Кошево”, био сам политички веома активан. На вишестраначким изборима 1990. са још 11 посланика изабран сам у Скyпштину тадашње БиХ. Био сам шеф ове посланичке групе све до тренутка када смо у октобру 1991. одбили да подржимо Декларацију о независности БиХ, која је заправо била припрема за отцјепљење ове републике од Југославије. Tоком гласања српски посланици су били надгласани. Посланици СДС и СПО као и један број реформиста, међу којима је био и Милорад Додик, изашли смо и формирали Скупштину српског народа у БиХ, која је јануара 1992. прогласила Републику Српску. Данас сам поносан што сам у томе дао и свој мали допринос, наравно и радостан што је Српска упркос свему опстала и наставља, колико год је други оспоравали, већ 30 година да живи на овим просторима. У годинама прије рата, не својом вољом, у политици сам био стигматизован као просрпски политичар тзв. грађанске оријентације. Tешко да бих тог прољећа 1992. преживио да сам остао у Сарајеву. Али и сад желим да кажем: излазећи на Пале ја сам отишао под заједнички кров са својим народом. Мој излазак, али и многих других интелектуалаца из Сарајева допринио је да покрет инициран од СДС постане на крају општенародни покрет за одбрану слободе и равноправности Срба који су, распадом Југославије, били итекако угрожени не само у тадашњој БиХ већ и у другим бившим републикама.

Мало мјесто Пале тада су постале центар у којем су биле смјештене све институције које су убрзо формиране. У то мјесто слио се и велики број српских интелектуалаца. Какви су били ти почеци и “први кораци” Републике Српске?

Пале су историјска престоница Републике Српске и то се недовољно наглашава. Паљани су нас Сарајлије, упркос тешким животним условима за све, примили као своје. Прва Влада је најприје била смјештена у хотелу “Бистрица” на Јахорини, а након тога у Палама. Често кажем да смо кренули са ледине у “авантуру” стварања државе. У кратком времену успостављене су војска, полиција, служба безбједности, најважније институције и органи – систем правосуђа, здравства, образовања, информисања и каква-таква привредна активност. У ратном окружењу, са два телефона(?!), у импровизованим просторијама, недовољним бројем кадра, неповезаном територијом…итд, то је, па готово било равно лудости. Али успјели смо. Живот због рата није стао. Уз војну консолидацију територије, одлуке Владе, Скупштине и других тијела почеле су да се примјењују на терену. Мукотрпно је успостављана функција државе, али успјело се и у тим тешким условима. Здравствени систем, којим сам руководио, опстајао је, прије свега, због патриотизма и пожртвованости малобројног љекарског и медицинског особља које је остало на нашој територији и они су, поред бораца, несумњиво наши хероји. Били смо у константном недостатку опреме и лијекова, али су медицинари то компензовали својом стручношћу и сналажљивости. Наравно, инострана хуманитарна помоћ нам је стизала на кашичицу, али наша дијаспора, СПЦ, Србија и Црна Гора, које су прихватиле бројне рањенике, помогли су нам да спасемо многе животе, па и да обезбиједимо медицинску његу и за оне који су били против нас.

Шта је тадашња власт све прошла, које притиске, са чим сте се све суочавали у очувању Републике?

Никада нисмо били без притисака. Они који нас не воле сматрали су нас нужним злом. У рату смо трпјели и војне и политичке притиске, а кроз санкције и према Републици и према локалним заједницама, и економске. На крају рата добили смо и санкције од Србије што је сломило срца многих наших људи. Научили смо, ипак, лекцију да морамо унутар себе мобилисати снагу, памет и сналажљивост да као народ опстанемо и сачувамо Републику. Tо је знало руководство Српске да постигне у врло тешким, ратним временима, шта год о томе критички мислили. Одржали смо се, поред осталог и зато јер смо били јединствени, јер смо били спремни да дијелимо своју судбину са судбином народа и да општи интерес издигнемо изнад појединачног. Tо би требало да нам буде наук и у овим временима, која су у политичком погледу тешка и равна искушењима из рата.

Какав је био осјећај када сте напустили Сарајево, град у којем сте се школовали, стекли егзистенцију и изашли такорећи нигдје, без основних услова за живот, а све што сте имали оставили сте у том граду 16 километара од Пала? И не само Ви, већ и сви Ваши саборци у тадашњој власти и велики број суграђана.

Више од 40 година живота ме везује за Сарајево. Немам право да се одрекнем тога дијела своје прошлости. У Сарајеву сам рођен. Tу сам, као грудни хирург, направио пристојну професионалну каријеру, али сам био и дио турбулентног политичког живота града, БиХ и Југославије. Са ове дистанце, могао бих попут Емира Кустурице да се питам “шта ми је све ово требало”, да ли сам сваки пут вукао праве потезе, да ли је могло другачије… Као младић нисам ни помишљао да ћу бити дио једне историје, али ето десило се. Нема човјека који не осјети сентимент за родним градом. Покушавам да у сјећању задржим добре ствари и да заборавим или опростим другима за лоше ствари које су ми се у том граду десиле. Tо више није исти град. На прсте једне руке можете избројати проценат Срба који су остали, а још је мањи проценат оних који се желе вратити. Tај “пасивни егзодус” још траје. Наравно да то има везе са политиком елите која управља градом и колико год се они заклињали у мултиетничност и грађанштину реалност је другачија и у питању су  егзистенцијалне ствари у које се политика итекако умијешала.

Потписан је Дејтон, оно што је сарајевским Србима најтеже пало јесте губитак града, услиједио је масовни егзодус у тешким зимским условим, били сте судионик тих тешких дешавања. Из данашње перспективе како гледате на тај период?

Боље би било да је могло бити другачије. У Дејтону је била велика и исцрпљујућа игра, али ипак смо ту овјерили Републику Српску коју смо успоставили прије почетка рата. Добили смо оно о чему сањају још увијек мали народи широм свијета. Мало ли је?! Нико нам је није поклонио. Наш је народ дао бројне жртве за њу и она је у Дејтону била незаобилазна чињеница, фактичко стање. Послијератном изградњом, попут Источног Сарајева, али и других градова успјели смо релативно брзо да надомјестимо оно што смо у Дејтону изгубили.

Каква је данас ситуација у Републици Српској, како људи живе?

Ниједна земља настала насилним распадом Југославије није данас без економских и социјалних проблема, посебно појачаних овом несрећном пандемијом. Ни Република Српска није изузетак. Наравно да живот обичних људи у Српској није лак. Има аутистичних политичара који то игноришу. На другој страни, економски показатељи говоре да се актуелна власт и у овим тешким временима и уз несебичну помоћ Србије ипак сналази и да не заостајемо за Федерацијом БиХ. Камо среће да људима, поготово младима у овим временима можемо пружити више. Кључно је да морамо више производити а мање трошити, а тога нема без инвестиција и домаћих и иностраних у реални сектор и активног запошљавања младих, добро образованих људи. Tу се мора много више радити. Tакође, и у борби против организованог криминала и корупције који се свих ових година, готово од настанка Републике Српске, паразитски увлачи у различите сфере друштвеног живота и попут пијавице исисава тешко стечени новац. Ми ни издалека нисмо искористили природне и кадровске ресурсе које имамо. Ако бисмо у томе били активнији ми бисмо имали све услове за самоодрживост ове земље, а тиме и бољи живот њених грађана и млади би много више били мотивисани да остану у Српској и ту са својим породицама граде будућност. Најбоља заштита Републике Српске, поред изградње добрих односа са својим сусједима и стабилизовања односа са онима који још одлучују о судбини планете, јесте улагање у њен економски развој кроз прагматичан однос према онима који су на таква улагања спремни, поштујући и наше интересе.

Притисци на Српску су непрестани, како из Сарајева тако и од појединих представника међународне заједнице.

Нема дана без притисака изнутра и извана, навикли смо на то од економског условљавања, миграната, питања Сребренице, нових суптилнијих покушаја преноса надлежности, захтјева да се Србија, иако је гарант Дејтона, одрекне Српске, спорних одлука Уставног суда у бројним питањима до наметања новог високог представника, занемарујући питање легалитета и легитимитета његовог постављења. Али за разлику од времена када је СДС из бројних разлога, општих и персоналних, био уцијењен и када му је пријетила забрана а Републици Српској укидање сада је друга прича. Сада имате Милорада Додика и владајућу коалицију коју предводи СНСД и непристајање у континуитету на диктат међународних протектора, имате једну другачију констелацију односа и на глобалном и на регионалном плану тако да оно што је могло проћи раније “шапатом” данас једноставно не пролази, па колика год била, и на личном плану, цијена тог отпора.

Како коментаришете понашање опозиције у Српској? И Ви сте некада били члан СДС-а која је била национални покрет, у шта се данас претворила та странка на челу са Мирком Шаровићем?

Кад је то тако онда би требало очекивати и да се опозиција, предвођена СДС-ом понаша другачије и не нарушава потребу јединственог става свих политичких фактора у Српској по кључним националним питањима. Нажалост, СДС који је носио кључну политичку битку у стварању и опстанку Републике Српске данас са овим руководством се изродио у своју супротност. Умјесто фрустрација Додиковим игнорисањем “политичког бонтона” било би им боље да изађу из тог опортунистичког понашања којим чувају своје личне интересе и да поново науче лекцију (а искусио сам је на сопственој кожи) да се појединим иностраним обећањима једноставно не може вјеровати. Многи од њих су ту и остају годинама ради својих чиновничких каријера а не ради нашег живота који је нераскидиво везан за Републику Српску. Не би требало да Шаровићи и компанији политичка адреса буду ОХР, разне амбасаде и Бакирово Сарајево (изузев да нису нечим уцијењени) него Бањалука и тај робустни Додик свиђао им се или не. Другу би пјесму странци пјевали да осјете чврстоћу српског јединства и непопустљивости у виталним стварима. Овако по формули “завади па владај” имају широк терен да бацају мамце како им се свиђа и оправдавају својим центрима моћи новац који деценијама троше у БиХ.

Како гледате на смјену генерација на политичкој сцени, долазе млади политичари, да ли Српској треба искуство старијих политичара, или се заиста политичка сцена попкушава свести на друштвене мреже, ријалити и селфије, да ли је то политика која треба Српској јер тешка времена за њу очигледно не престају, притисци су све јачи?

Наравно да подржавам улазак млађе и средње генерације у политички живот, јер и сам као врло млад ушао у активну политику и у том сам послу, уз све успоне и падове (који су били отрезњујући) ево нешто више од 50 година. Из искуства знам да је то озбиљан па и опасан посао. Нека млади не гаје илузије да би као “млади револуционари” за час могли постићи оно што интимно желе или популаришу преко друштвених мрежа. За реалну промјену једино се могу изборити путем политичких партија и на демократским изборима. Ако желе да послушају савјет старијих – ту смо. Видим да битне политичке странке у Српској “узгајају” свој подмладак и то је добро, али само ако од њих не праве политичке апаратчике већ их уче да буду самосвјесни људи. У овом, слажем се са Вама, по много чему тешком времену и за Републику Српску сваки популистички авантуризам може бити погубан. Политичка сцена у Српској је сложена. На неким локалним нивоима принуђени сте на кохабитацију са републичком влашћу. Не можете џогирати у сред бијела дана по центру града и очекивати да ваше захтјеве оних који поред осталог држе и финансијске полуге власти узму за озбиљно или социјалном демагогијом прикупљати потенцијалне бираче, а да при томе знате да им осим из сопственог џепа другачије не можете  изаћи у сусрет. Не мислим да републичка власт има намјеру да кажњава “непоћудне општине” јер би јој се то сигурно вратило као бумеранг, али јасно је да поручује да би требало да се зна “ко коси а ко воду носи”. Уосталом, све до сљедећих избора ова власт има мандат да дјелује на бази већинске подршке коју је добила на посљедњим општим изборима.

Како коментаришете период рада Милорада Додика као предсједавајућег Предсједништва БиХ? Први је који је начео низ тема и то веома битних за Српску, али и будућност БиХ.

Без сумње Додик је на овоме мјесту урадио добар посао и то, рекао бих невољно, признаје и инструментализована опозиција у Српској. Они су до јуче били најгласнији у прозивци Додика за политиканско а не државничко понашање, занемаривање дипломатичности, робусан политички наступ, једном ријечју “брукање” функције коју обавља па, према томе, и БиХ. Напротив, Милорад Додик је заправо изношењем непријатне истине о стварном политичком стању у овој земљи оголио погубну улогу међународних старатеља, ОХР и неких амбасада и полтронство једног броја домаћих политичара који зарад себичних интереса реално брукају и БиХ, али не презају да “друкају” и Српску у међународним кулоарима, као и на званичним међународним састанцима. Са позиције предсједавајућег Додик је искористио многе прилике да прије свега разоткрије погубност политике тзв. “духа Дејтона” на којој још од потписивања Споразума  јашу дијелови међународне заједнице и фрустрирана бошњачка политичка елита. И то је Додик без задршке урадио не само пред очима домаће јавности него и на скуповима земаља региона али и пред Савјетом безбједности УН. Додик је успио да ОХР сведе на габарите зграде у улици Емерика Блума 1 у Сарајеву и да високог представника укочи у спровођењу некада тако омиљених бонских овлаштења. Његови пристрасни извјештаји пред УН су оспоравани и посљедњи пут су ударили у зид. Први пут, након готово три деценије,  неприкосновености тог међународног протектора била је на испиту захваљујући резолуцију Кине и Русије. Такође, на иницијативу Додика и владајуће коалиције понуђена је алтернатива овом међународном интервенционизму тј. да о будућности БиХ на равноправној основи разговарају легитимни представници сва три конститутивна народа и међусобне односе уређују кроз демократске институције враћајући у живот принципе изворног Дејтона. Ако ово не иде, јасно је да два народа никада неће пристати зарад флоскуле о грађанској држави на доминацију већинског народа и да имају право да на миран начин  изаберу сопствени пут у будућност. Додик је на интелигентан начин, управо са позиције предсједавајућег, вратио у игру “успавано” хрватско национално питање у БиХ без чијег дугорочног рјешавања тешко да ће бити мирне и стабилне БиХ. Tакође, успио је да учврсти и још више развије односе са државама у региону. Односи са Русијом и Кином су стабилизовани и унапређују се на бази међусобног, па и личног уважавања. Мислим да полако престају на нас гледати у црно-бијелим бојама и да ће на крају испољити потребну стрпљивост како би разријешили босански Гордијев чвор. Не заборавимо и да су при истеку предсједавања објелодањени извјештаји међународних експерата о Сребреници и Сарајеву. Tо уноси ново компетентно свјетло у ове трагичне догађаје и допринијеће, надам се скидању једног западњачког стереотипа о Србима. Tоме је, неколико мјесеци прије, претходио и руски вето на британску резолуцију о Сребреници. Када се подвуче црта јасно је да опозицији у Српској остаје да скупља чауре од ћорака које су испаљивали према Додику и власти Републике Српске. Можда ће некада успјети да погоде у мету. А актуелни предсједавајући Жељко Комшић прије било каквих њему омиљених напада на Српску и њено руководство мораће да добро размисли зашто је у двије сусједне земље и формално и стварно персона нон грата и како да ријеши тај “државнички” проблем.

Да ли будућности БиХ уопште и има?

Будућност БиХ зависи од много чега. Овог тренутка од ОХР-а, Уставног суда у којем Србе прегласавају уз помоћ иностраних судија, од разних странаца инфилтрираних у безбједносне и друге службе. Господин Додик, госпођа Жељка Цвијановић и Народна скупштина Републике Српске понудили су платформу другом ентитету и политичким представницима друга два конститутивна народа да између себе, без страног уплитања, разговарају о садашњим проблемима и будућности БиХ. Бојим се да је наша теленавођена опозиција игноришући ову иницијативу заправо послала сигнал и странцима и бошњачкој елити да се оглуше о ову иницијативу. Рекао бих да им је и даље дражи туђи ага… Мислим да ће будућност БиХ одредити чињеница у којој мјери и на који начин је могућ повратак на изворни Дејтон да би се отклонила било каква могућност даље унитаризације а то значи доминације већинског народа под флоскулом да је грађанско битније и старије од националног. Дакле, БиХ може остати цијела али (није парадокс) из три равноправна дијела и да тако буде комфорна за сваки њен конститутивни народ, али ако то не иде, ако се то покушава избјећи међународно право познаје алтернативе које се могу реализовати на миран начин, јер ниједан народ у БиХ нема право да држи тапију над слободом и будућности другог народа. Да се то поштовало прије 30 година рат са свим трагичним посљедицама могао се избјећи.

Колико је значај сарадње са српском дијаспором, да ли се више треба укључити у дешавања у Српској?

Српска дијаспора је наше благо. Никада нам не смије бити терет и ми ни из далека нисмо искористили њене потенцијале и помоћ коју је спремна да пружи у изградњи и напретку Српске. Било би пожељно да Влада има једно интерресорно координационо тијело које ће материјализовати спремност дијаспоре да и даље буде на располагању нашем народу у Српској. Али, потребно је много транспарентније објаснити потенцијалним инвеститорима из дијаспоре да ће овдје код нас њихов новац и њихови пројекти имати не само политичку подршку већ и пуну правну сигурност. Многи народи у овоме региону држе до своје дијаспоре, интензивно је укључују у своје развојне пројекте. Tо би требало да буде поука и за нас.

Т.П. – Д.Ђ. 

 

Најновије

НАЈАВА: 78 КОНГРЕС СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ

ХАМИЛТОН, 16. септембра - Сходно члану 10. тачка 1. и члану 18. тачка 7. Правила Српске народне одбране у Канади сазивам 78. КОНГРЕС СНО...

Зоран Цвијетић: Имамо обавезу да од заборава сачувамо сјећање на часне родољубе

ТОРОНТО, 14. септембра - Предсједник Српске народне одбране у Канади Зоран Цвијетић честитао је свим Србима и Српкињама у Отаџбини и у расејању 15....

ЗОРАН ЦВИЈЕТИЋ, ПРЕДСЕДНИК СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ: СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ”КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”

ТОРОНТО - Остало ја записано да је “Србобран” те давне 1951. године покренут из једне гараже, а пакован и дистрибуиран широм света из куће...

ДЕЛЕГАЦИЈА СНО У КАНАДИ НА ”ДРАЖИНОМ ДАНУ” У БИНБРУКУ

ХАМИЛТОН - Организација Српских Четника "Равна Гора " Хамилтон организовала је  ''Дражин дан'' у Бинбруку поред Хамилтона. ''Дражин дан'' се, нажалост, није могао обележити онако...

Најчитаније

СНО У КАНАДИ: Српска православна црква и њени верници изгубили су великог човека, духовника и заштитника православља

ХАМИЛТОН, 20. новембра - Српска народна одбрана у Канади упутила је Светом архијерејском Синоду Српске православне цркве саучешће поводом упокојења Његове светости патријарха српског...

ДОМ СНО ПОНОС СРБА ИЗ ВАНКУВЕРА

ДОМ СНО ПОНОС СРБА ИЗ ВАНКУВЕРА Објављено у ''Канадском Србобрану'' 17. децембра 1952. године.  

ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА: Писмо војводе Бојовића ђенералу Михаиловићу

ХАМИЛТОН – ''Канадски Србобран'' објављује факсимил писма,  које је Војвода Петар Бојовић из Првог светског рата, и из ранијих ратова, послао ђенералу Дражи Михајловићу...

Милан Ружић: Косово је колевка која нас је одњихала

БЕОГРАД - Опет се у Србији Косовом уста испирају! Чим се Косово помене, сви су одмах паметни и знају шта нам је чинити и...