Најновије

СНО У КАНАДИ: КРСНА СЛАВА ОГРАНКА ”ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ” У КИЧИНЕРУ

КИЧИНЕР, 30. септембра - Огранак Српске народне одбране у Канади ''Павле Ђуришић'' из Кичинера прославиће у недељу 24. октобра своју крсну славу Свету Петку.  Ломљење...

НАЈАВА: 78 КОНГРЕС СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ

ХАМИЛТОН, 16. септембра - Сходно члану 10. тачка 1. и члану 18. тачка 7. Правила Српске народне одбране у Канади сазивам 78. КОНГРЕС СНО...

Зоран Цвијетић: Имамо обавезу да од заборава сачувамо сјећање на часне родољубе

ТОРОНТО, 14. септембра - Предсједник Српске народне одбране у Канади Зоран Цвијетић честитао је свим Србима и Српкињама у Отаџбини и у расејању 15....

ЗОРАН ЦВИЈЕТИЋ, ПРЕДСЕДНИК СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ: СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ”КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”

ТОРОНТО - Остало ја записано да је “Србобран” те давне 1951. године покренут из једне гараже, а пакован и дистрибуиран широм света из куће...

МИОДРАГ ДАНГУБИЋ: СТВАРАЊЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ 1908. ГОДИНЕ, ТОКОМ ИЗБИЈАЊА „АНЕКСИОНЕ КРИЗЕ”

ТОРОНТО, 3. јула – Србима је 5. октобар синоним за рушење Слободана Милошевића 2000. године. Нажалост, мало наших сународника данас овај датум веже за један блистави и свенародни протест у Београду, настао по објави аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године.

Под вођством и учешћем Нушића, Дучића, Љубе Давидовића, Љубомира Јовановића, Владислава Рибникара… и тадашњег интелектуалног крема Београда, народ је масовно изгласао резолуцију и основао Народну одбрану, чији је први председник био прослављени ђенерал Божа Јанковић. На америчком континенту овај ће покрет одиграти велику улогу почетком Великог рата 1914. године као Српска народна одбрана под управом славног Михаила Пупина и траје до данашњих дана.

Ова организација је настала као прави народни покрет и истинско је чедо народног јединства.

Пише: Миодраг Дангубић

Петог октобра 1908. године Аустро-Угарска је, не обазирући се на оштра упозорења Србије и Црне Горе, прогласила анексију Босне и Херцеговине. Већ у 18.00 часова, у Београду је на Позоришном тргу почео вишедневни, масовни протест против овог чина бечке царевине.

На насловној страни ванредног броја ”Политике” освануо је Дучићев поклич:

„Београђани, Отаџбина је у опасности! Судбоносан је тренутак који нас позива да кажемо данас одлучну реч. Српско племе преживљава један од најкритичнијих тренутака; над српским народом шестари грабљиви кобац који ће се устремити да га канџама раскрвави и да му утробу ишчупа. Аустрија прети да нам разбојнички отме Босну и Херцеговину…

Београђани!

У питању је слобода српског народа; у питању је будућност целог српскога племена, у питању је част читаве једне нације. Тренутак је судбоносан, Отаџбина је у опасности и наш немар овога тренутка клели би унуци и праунуци наши и на нашим гробовима лежала би клетва безброј поколења…”

 

ГНУШАЊЕ ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ГУСАРУ

 

Радивоје Бојић, млађи брат песника ”Плаве гробнице” Милутина Бојића, овако је запамтио тај дан:

„Нама, деци у основној школи, учитељ је објаснио шта значи реч анексија и пустио нас кући. Кад смо истрчали на улицу, чули смо ратоборне покличе и претње Аустрији. Као да је цео  Београд поврвео на протестни митинг.”

Краљевска влада отпочела је заседање којем се није видео крај.

У шест поподне кренуо је тог дана Бранислав Нушић са заставником и добошарем из редакције ”Политике” према Кнежевом споменику. Успут им се придружило на стотине грађана. Кад су стигли, Позоришни трг већ је кључао од поклича против двојне монархије.

Збор није смео остати нем. То је Нушићу било јасно, и он се попео на постоље споменика кнезу Михаилу. Придружио му се барјактар са развијеном српском заставом.

Загрмео је ратни добош, па утихнуо. Утишао се и окупљени народ, ишчекујући реч.   Тад је Нушић рекао:

„Браћо,

Непријатељ је пред вратима! Над нашим главама виси разбојнички мач! Аустрија се спрема да отме Босну и Херцеговину, а ми, Срби, нећемо, не можемо то да допустимо!”

Говор је, сетиће се доцније Нушић, био „дуг и распаљив, пропраћен узвицима народа, одобравањем, и изразима гнушања према Аустрији, међународном гусару”.

Закључујући беседу, Нушић народу заказује за сутра други збор. И позива присутне да на нови збор свако поведе свог пријатеља и познаника: да и бројношћу покажу да су израз расположења целокупнога српског народа, читавог Српства.

Митинг од шестог октобра надмашио је сва очекивања. Узрујани народ не само што је испунио Позоришни трг, већ се проширио све до „Рускога цара” и „Коларца”.

Нушић сада није једини говорник. Придружују му се народни посланици, професори, студенти: говоре Љубомир Јовановић, Михајло Ђорђевић, Војислав Маринковић, Љуба Давидовић…

Огорчење народно достиже врхунац. Нушић хвата тек сачињену резолуцију, диже је увис и громким гласом предаје на опште усвајање.

У прогласу, призива се вековна рана Лазарева:

„Од Косова до данас није била на помолу већа опасност по цело српско племе, а посредно и по нашу драгу Отаџбину, као што је ова данас! […]

Београђани у име целог српског народа стављају на расположење и своје животе и своја имања…”

Акламација је једнодушна. У заносу, народ скандира: „У бој! На Дрину! Рат Аустрији! Смрт отимачима!”

РЕЧ ДАТА НА ПОЗОРИШНОМ ТРГУ

Нушић наставља:

„Браћо,

Отаџбина је у опасности! Саберимо се, здружимо се, загрлимо се и заједнички умримо за Отаџбину!”

И ту позива окупљене на упис у добровољце.

Као да само то чекају, људи су стали да се сврставају у редове. Поред споменика кнезу Михаилу одмах је разапет шатор, намештен сто, донесени табаци хартије.

Први су се уписали Дучић, Владислав Рибникар и Нушић.

До заласка сунца пријавило се више од две хиљаде добровољаца.

Исте вечери председник општине Велизар Вуловић организовао је хитан састанак с најугледнијим грађанима Београда. Нушић је био међу њима.

Видевши колики је мах узео покрет за уписивање добровољаца, сви они одмах су се сагласили да је нужно створити једну „општеземаљску организацију” која ће надаље руководити не само окупљањем и припремом добровољаца, него и осталим акцијама везаним како за анексију, тако и за решавање свих других питања која погађају и боле Српство у целини. Мислило се на неослобођену Стару Србију, на Косово и Метохију.

Донесена је још једна одлука: да се за 7. октобар закаже још већи народни митинг и одређени су говорници на томе митингу.

Током ноћи одштампани су плакати и састављен проглас Београђанима, који су сутрадан све новине донеле на насловним странама.

Проглас је саставио Јован Дучић:

„Београђани!

Дођите данас сви на велики народни митинг, дођите и мало и велико; дођите и ви очеви и ви децо; окрените се и ви болни из постеље; понесите и ви мајке одојчад на грудима; дођите сви; данас се тражи реч нас свију, реч којом ћемо изјавити да смо готови пре изгинути, да смо спремни пре одрећи се сами себе, својих живота и својих имања, своје слободе и своје државе, пре но што ћемо дозволити и даље потчињавање нашега племена; пре него што ћемо дозволити да нам грабљивица сусетка и даље чупа део по део меса са нашега раскрвављенога тела.

На Збор, Београђани, пред Кнежев споменик, данас у три часа по подне!

На збор!”

РАЂАЊЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ

Био је то, сећаће се Нушић касније, „први монстр-митинг у Београду. Ђаци су напустили школе, трговци су затворили радње, и све се то стекло на ономе тргу који се показао тесан и неудобан за такве манифестације…”

Два дана доцније, 9. октобра, створена је Народна одбрана. У управу њену ушао је Бранислав Нушић.

Воја Маринковић, један од њених оснивача, доцније ће записати:

„Стварање Народне одбране није било резултат неког плана, него један од оних гестова које човек несвесно учини кад је изненада нападнут.”

Имајући у виду раширеност националног покрета потеклог у Београду – који се с даном анексије Босне и Херцеговине пренео на читаву Србију – управа је одмах изабрала председника и Главни одбор.

За председника Народне одбране именован је генерал Божа Јанковић.

Бранислав Нушић једногласно је одређен за члана Главног одбора. Уз њега нашли су се, поред других угледника, Љуба Јовановић, Љуба Давидовић, Жика Рафајловић, Воја Маринковић, Живојин Дачић…

На првој седници Главног одбора, одржаној сутрадан, донет је програм Народне одбране. Најважнији задаци организације били су:

„Прво: да подиже, храбри и јача националну свест; 2) да врши уписивање и окупљање добровољаца; 3) да се образује добровољачке јединице и да их припрема за оружану акцију; 4) да прикупља добровољне прилоге, новчане и друге потребе за остварење своје задаће; 5) да организује, опрема и вежба нарочите (комитске) устаничке чете, намењене посебном и самосталном ратовању; 6) да развија акцију и у свима осталим правцима одбране српског народа…”

Криза изазвана присаједињењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској пола године се у Србији и њеној престоници није смирила. Формално је окончана изјавом српске владе 31. марта 1909. године. Добровољачки одреди тек су тада распуштени, а активности Народне одбране уместо према Дрини биле су усмерене ка окупираној Старој Србији.

Народна одбрана је као покрет имала за циљ заштиту Срба, ма где се они налазили, а сви се слажу да је настанак покрета дело високог степена свесрпског јединства, какво смо ретко имали прилике да гледамо у нашој историји.

Неколико година касније (1914.), на америчком континенту почеће са радом Српска народна одбрана чији је први председник био славни научник Михаило Пупин. Српска народна одбрана ће тада одиграти велику улогу у прикупљању добровољаца и хуманитарне помоћи за страдалну Србију, али и ширење истине о њеној великој жртви и херојству српског народа. Српска народна одбрана постоји до данашњих дана, а кроз њу је деловало више генерација северноамеричких досељеника из српских земаља.

Бечке рачунице

Са своје стране, није мировала ни двојна монархија. Великоаустријске аспирације само привидно су ишле до Дрине. Један опсежан службени меморандум  бечке владе садржао је идеју даљег ширења Аустро-Угарске на исток и југ. Израдио га је министар иностраних послова Алојз Ерентал.

Меморандум о којем је реч посебно се забавио Владимир Ћоровић. У књизи ”Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку” излаже и коментарише тај бечки план. Следимо његове мисли.

Еренталов план био је овај: „Ако би ми окупирали Санџак, то би се мисао уједињења у Црној Гори и Србији окренула против нас и Санџак би постао за нас извор сталног узнемиравања.”

С друге стране, ако би се Аустро-Угарска кренула даље према југу, дошла би – према Еренталу – у сукоб с Албанцима и изгубила би сав свој утицај на њих: „Јака албанска насеља у Санџаку и њихови сународници огорчено ће се одупрети свакој туђој окупацији; може бити само у нашем интересу ако се тај отпор обрне против Срба и Црногораца и тако се одржи традиционално непријатељство између Албанаца и Словена.”

За случај, вели Ћоровић, да се „гњила Турска једног дана скрха”, Аустро-Угарска је Еренталовим планом настојала унапред да обезбеди сигурне границе према југу. „Те сигурне границе”, опомињао је он, „ми нећемо добити ако се не решимо да зло зграбимо у корену и ако не учинимо крај великосрпским сновима будућности.”

На овом месту барон Ерентал је преместио бечки рачун према Бугарима:

„Антагонизам између Срба и Бугара већ је данас један чинилац са којим се мора рачунати; у Бугарској превлађује уверење да пут у Македонију мора ићи преко тела српске државе и сигурно је да ће букнути најстрашнија борба између Србије и Бугарске за посед Скопља. Будемо ли помагали у тој борби бугарску ствар и ишли на руку стварању Велике Бугарске на рачун Србије, то ће се онда створити потребна припрема да могнемо у једном часу повољне европске климе ставити руку на преосталу Србију. Тада бисмо имали сигурне границе, о којима сам говорио: Албанију, која би под нашом егидом постала самостална; Црну Гору, с којом одржавамо пријатељске односе и велику Бугарску, која нам је обавезна на захвалност.”

Напомена: Миодраг Дангубић је био дугогодишњи председник Српске народне одбране у Канади. Породица Дангубић из Дола код Билеће у Српској Херцеговини одвајкада је била верна Краљу и Отаџбини. 

 

Најновије

СНО У КАНАДИ: КРСНА СЛАВА ОГРАНКА ”ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ” У КИЧИНЕРУ

КИЧИНЕР, 30. септембра - Огранак Српске народне одбране у Канади ''Павле Ђуришић'' из Кичинера прославиће у недељу 24. октобра своју крсну славу Свету Петку.  Ломљење...

НАЈАВА: 78 КОНГРЕС СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ

ХАМИЛТОН, 16. септембра - Сходно члану 10. тачка 1. и члану 18. тачка 7. Правила Српске народне одбране у Канади сазивам 78. КОНГРЕС СНО...

Зоран Цвијетић: Имамо обавезу да од заборава сачувамо сјећање на часне родољубе

ТОРОНТО, 14. септембра - Предсједник Српске народне одбране у Канади Зоран Цвијетић честитао је свим Србима и Српкињама у Отаџбини и у расејању 15....

ЗОРАН ЦВИЈЕТИЋ, ПРЕДСЕДНИК СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ: СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ”КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”

ТОРОНТО - Остало ја записано да је “Србобран” те давне 1951. године покренут из једне гараже, а пакован и дистрибуиран широм света из куће...

Најчитаније

СНО У КАНАДИ: Српска православна црква и њени верници изгубили су великог човека, духовника и заштитника православља

ХАМИЛТОН, 20. новембра - Српска народна одбрана у Канади упутила је Светом архијерејском Синоду Српске православне цркве саучешће поводом упокојења Његове светости патријарха српског...

ДОМ СНО ПОНОС СРБА ИЗ ВАНКУВЕРА

ДОМ СНО ПОНОС СРБА ИЗ ВАНКУВЕРА Објављено у ''Канадском Србобрану'' 17. децембра 1952. године.  

ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА: Писмо војводе Бојовића ђенералу Михаиловићу

ХАМИЛТОН – ''Канадски Србобран'' објављује факсимил писма,  које је Војвода Петар Бојовић из Првог светског рата, и из ранијих ратова, послао ђенералу Дражи Михајловићу...

Милан Ружић: Косово је колевка која нас је одњихала

БЕОГРАД - Опет се у Србији Косовом уста испирају! Чим се Косово помене, сви су одмах паметни и знају шта нам је чинити и...