СМИЉАН /ЛИКА/ – Иницијативу Српске православне цркве да Никола Тесла буде сахрањен у порти Храма Светог Саве у Београду једино је могуће посматрати као добронамјерну и као логичан наставак указивања почасти овом изузетном српском научнику у чијем је животу и дјелу СПЦ увијек била присутна.
Због многих упита који се Цркви све чешће постављају у вези са духовношћу и надахнућем Николе Тесле и иницијативом СПЦ да он буде сахрањен у порти Храма Светог Саве, из кабинета патријарха напомињу да је, према извору из протокола крштених, чувени проналазач и научник православно крштен неколико мјесеци по рођењу у цркви Светих апостола Петра и Павла у Смиљану у октобру 1856. године, те да је и сахрањен у складу са православним обичајима.
У осврту на значај Николе Тесле за СПЦ истиче се да је он син српског православног свештеника Милутина Тесле, ерудите који је био познат и по величини своје библиотеке, по инспиративним говорима и изузетним новинским чланцима.
Наводи се да му је мајка попадија Георгина Тесла, дјевојачко Мандић, за коју Никола Тесла у својој аутобиографији тврди да посједује изузетне проналазачке способности, као и да је изумила мноштво уређаја за домаћинство.
“Сви расположиви извори једногласно указују на то да је детињство и рану младост Никола Тесла највише волео да проводи у цркви и библиотеци”, наводи се из кабинета патријарха.
Додаје се да је Теслина породица и већи дио фамилије, као свештеничка, била позната како по својој духовности и самилости, тако и по свестраности и креативности, а да је сам Никола Тесла као дијете напамет учио Библију, што је изузетно допринијело његовом даљем интелектуалном развоју.
Истиче се да је Никола Тесла један од многобројних научника који су своје надахнуће проналазили кроз духовност, а да су “свјетлост, љепота и самилост” основни појмови, којим православље описује Бога, и управо су то елементи који надахњују Николу Теслу.
Напомиње се да је Тесла у писму Ивану Мештровићу јасно говорио о значају молитве и својим навикама, наводећи: “Ја се молим Богу свакога дана”, док у писму Џону Филипсу Александеру недвосмислено дефинише своју црквену припадност: “Што се тиче мојих религиозних убјеђења, ја припадам Православној цркви, у којој служи и мој ујак…”
Додаје се да је један Теслин ујак био Никола Мандић, митрополит дабробосански, а други Тома Мандић, парох горњограчачки и зрмањски, а да је из угледне породице Мандић произашло скоро 50 свештенослужитеља СПЦ.
Подсјећа се да је директор музеја Николе Тесле Бранимир Јовановић више пута у својим предавањима говорио о Теслином православљу, као и о духовним проблемима са којима се сусреће друштво.
У тексту се наводе и други извори и ријечи угледних професора и личности о односу Николе Тесле према православљу и СПЦ, да је био кум и донатор цркве Светог Саве у Гери, као и почасни предсједник Српске црквеношколске општине у Њујорку.
Подсјећа се на Теслине ријечи “да смо надахнути хришћанством и науком способни да чинимо највише што се може за добробит људског рода”, као и да је у својим чланцима често користио хришћанске референце, писао и говорио о xришћанству и да бројни документи и аутори свједоче о Теслиној привржености православљу.
Напомиње се да су опијело Николи Тесли у Њујорку служила два протојереја, а четрдесетодневни помен у београдској Саборној цркви служио је митрополит Јосиф, администратор Српске патријаршије, уз саслужење 12 свештеника.
Истиче се да је, послије опијела, Никола Тесла сахрањен у складу са православним обичајима, на гробљу 35 километара удаљеном од Њујорка.
Уз напоменуо да је Теслин рођак Сава Косановић хтио да се Теслино тијело спали, у тексту се додаје да документ из музеја Николе Тесле у Београду свједочи о кремацији тијела Николе Тесле 26. марта 1943. године, иако не постоји документ који говори о Теслиној жељи да буде кремиран.
О. ПЛАВШИЋ
