МИЛВОКИ – Сви непријатељи српског народа нису морали да траже сваког Србина појединца. Било је довољно тражити Војводу Момчила Ђујића: и кад је био Момчило, и кад је био отац Момчило, и кад је био Војвода Момчило. У њему је увек био сабран сав српски народ, сваки српски човек: бранилац нејачи, огњишта, Слободе, Отаџбине, вере православне, тј. свега онога што је свето и честито и миломе Богу приступачно.
Трагали су за њим и фашисти, и усташе и комунисти. Никада није бјежао. Јуначки, са својим оданим и неустрашивим борцима, непријатеља је дочекивао у борби прса у прса. Тактички је знао да планира и по начелу најсавршеније стратегије да разбије непријатеља.
Прошле су тешке године крвавог рата. У њему је и рањен витешки командовао: За мном! Никад: Напријед! Нико му ништа није могао.
После рата лажни и инсценирани ”судови” тражили су Војводу. Хтјели су да му неправедно суде нељуди за кривице које су само њима могле припадати, јер су били нељуди, а човеку припада оно што је људско. Нису га добили.
Своју борбу никад није прекидао. Када су убојито оружје узели ”савезници”, у рукама му се нашло перо. Никада се није мењао и никада компромисе са одродима није правио.
Војводе Момчило Ђујић и Доброслав Јевђевић са светим владиком Николајем Велимировић
Отишао је кад је то Бог хтео. Ни на овом путу није постао прогнаник ни избеглица. Постао је отшелник. Отишао је Господу, једином праведном судији. Хвала му што није дозволио да му суде нељуди. На Божјем суду нема адвоката ни тужилаца. Господ зна шта чини.
Остајемо да и даље наш поздрав буде: С Вером У Бога – За Краља И Отаџбину!
Вјечнаја памјат, брате Војводо!
Пише: Протојереј ставрофор Драган Велеушић, старјешина храма Светог Саве у Милвокију
